Filip – nesalomivi

Novosađanin Filip Grbić je dečak koji postaje noćna mora za svoje vršnjake, pa i one par godina starije. Ekstra talenat, pravi dragulj i teniser od koga stručnjaci, s pravom, očekuju sjajnu karijeru. Skoro da je nepobediv, pri tome skroman, ali svestan svojih teniskih vrednosti. Izuzetno vaspitan, ali ne i snishodljiv, već sa svojih 14 godina ima u velikoj meri izgrađenu ličnost. I malo neuobičajeno, ne voli da se mnogo priča o njemu, pogotovo ne da se piše. Bilo je potrebno veliko diplomatsko umeće da se privoli na ovaj razgovor. Ne, pogrešno bi bilo protumačiti da je “mali” umislio da je zvezda, da se uobrazio. On samo smatra da je prerano da se o njemu mnogo piše. Ono što želi je da se pokaže na terenu, s reketom u ruci. Rođen 30. juna 1997, počeo je sa pet godina da igra, odnosno u petoj je prvi put uzeo reket u ruke.

- Počeo sam u petoj godini i sve do sada, vezano za tenis je u znaku broja pet. Trenirao sam prvo u TK Vojvodina pet godina, a onda sam prešao u TK Elit, gde sam bio narednih pet godina, odnosno do sada. Prvi trener mi je bio Relja Čakan, isto oko pet godina, a sada sa Aleksandrom Jerinkićem, ponovo pet godina.
Filip je najbolji bio i u kategoriji desetogodišnjaka, a ta “navika” u domaćim okvirima mu je ostala i u starijim uzrastima.

- Bez lažne skromnosti, uvek sam bio prvi na listama, bar kada je reč o domaćoj konkurenciji. Na ETI sam trenutno devetnaesti. Uvek sam bio u 30 najboljih. Sada se spremam za Ameriku. Igraću na tri turnira, “Edie Herr”, “Orange Bowl” i “NIKE junior tour”. Onda se vraćam u Srbiju 25. decembra i igraću na državnom prvenstvu u dvorani.

Dalji planovi za ovog izuzetnog juniora još nisu napravljeni. Treniraće u Beogradu i spremati se za nastavak sezone. S velikim uspehom igrao je i za reprezentaciju Srbije.

- Na evropskom prvenstvu bili smo četvrti, a ja sam u porazu 1:2, dobio svoj singl meč. Volim da igram za reprezentaciju, to je poseban doživljaj. Nekako su osećanja drugačija, veća je odgovornost, pritisak, ali ja volim da igram pod pritiskom.

Filip je, baš kao i svaki dečak, bio impulsivan, često je nasedao na provokacije protivnika, koji su svim silama, pa i nesportskim potezima, pokušavali da dođu do trijumfa.

- Dešavalo se da me provociraju, jer na drugi način ne mogu da me pobede, a ja sam nasedao na te pokušaje. Tako sam uglavnom i gubio mečeve prošle godine. Sada više niko ne može da me isprovocira. Radio sam sa svojim trenerom na tom polju i uspeo sam da sebe nateram da se ne nerviram. I dalje pokušavaju da me izbace iz koncentracije, “ukradu” mi po neki poen, ali nema šanse jer se sada čuvam. Ne nasedam!

A da li i Filip ume da se nekorektno ponaša?

- Ne, ja volim da se nadigravam, da osvajam poene igrom, a ne provokacijama. Ali, kada vidim da je protivnik mnogo bezobrazan , e onda i ja odgovorim na isti način, pokažem zube. Ne volim takve mečeve, ali ponekad je potrebno uzvratiti istom merom, tek toliko da protivnik shvati da ne može nekažnjeno da igra “prljavo”. Kao i svaki teniser i Filip ima neke slabe tačke u svojoj igri.

- Jak sam na forhendu, to mi je najjače oružje, to mi je super udarac. Moram da poradim na bekhendu i na voleju. Levoruk sam, ali nije mi nezgodno da igram ni protiv tenisera koji igraju desnom rukom, niti kada za protivnika imam igrača koji igra kao i ja, levom rukom. Trener mi je levoruk, tako da mi je to prednost, a kako većina tenisera igra desnom, onda sam naučio da igram i protiv dešnjaka tako da ne pravim neku razliku između levorukih i ovih drugih, koji su brojniji, što smatram kao svoj izuzetan kvalitet.

 
Filip trenira u Beogradu po četiri časa, a u Novom Sadu, zbog obaveza, na terenu provodi manje vremena.

- Učenik sam osmog razrena Osnovne škole “Ivan Gundulić” i ove dve nedelje, koliko treniram u Beogradu, provedem po dva časa na terenu pre i dva časa popodne, a kada sam u Novom Sadu, onda treniram po dva časa dnevno. Kada završim osnovnu školu najverovatnije ću upisati srednju u Novom Sadu. Škola se zove “Olimp” i oni imaju puno razumevanja za sportiste. Tamo uglavnom idu svi teniseri iz Novog Sada. Sa nepunih petnaest godina Filip se može pohvaliti da je proputovao celu Evropu.

- Da, skoro celu Evropu sam obišao, mnogo turnira odigrao, a najupečatljiviji je onaj juniorski u Tarbu, kraj Pariza. To je nezvanično prvenstvo sveta za juniore. Sjajna organizacija, tereni, smeštaj za igrače. Fantastično. Definitivno, to je moj turnir. Ne znam, kažu moji stariji drugari da su gren slem turniri nešto posebno. Ja još ne mislim da idem na te turnire. Pa tek mi je 14 godina. Možda za dve – tri godine.Sada ne razmišljam o njima.

Filip je imao zapažene uspehe, a u ovoj godini izdvaja.

- Svakako letnje državno, zatim osvojen Eta turnir druge kategorije u Mariboru, i tri-četiri finala. Samo jednom sam ispao u prvom kolu ove godine. Odigrao sam dvadesetak turnira i uglavnom su plasmani u četvrtfinala, polufinala i finala.

Od opreme talentovani igrači u početku dobijaju samo rekete. Takav je slučaj i sa Filipom.

- Dobijam samo rekete od Babolata, četiri komada. Naravno, moram da ih pazim. Zato nema bacanja reketa. Kada sam ljut na sebe, kada napravim neku glupost, onda stisnem lopticu, nekada stegnem zube i to je sve. Tako isteram onu negativnu energiju.

Filip Grbić je otišao u Ameriku da pobedi. Optimista je iako će za protivnike imati dečake koji su i do dve godine stariji. Ali, ne smeta mu. Voli da se nadmeće i voli da pobeđuje.